Naša nastavnica fizičkog vaspitanja

Svaka škola ima nastavnike kojih se učenici dugo sećaju i nakon završetka osnovne škole. Jedna od takvih za pamćenje je i nastavnica fizičkog vaspitanja u našoj školi Svetlana Mirčić Vukobrat. Zahvaljujući nastavnici Ceci u našoj školi su organizovane mnoge sportske aktivnosti i kampovi.

Otkud Vam ideja za sve to?
Inspiracija su uvek đaci, tačnije deca kojom sam okružena, i prateći njih i njihove potrebe shvatila sam da je fizička aktivnost najbolji način za socijalizaciju dece i za njihovo druženje, a da je to i najbolji način učenja. Na primer na kampovima, uz fizičke aktivnosti predviđeni su i edukativni sadržaji koji deci oplemenjuju život u onom momentu gde neke stvari nedostaju. Nije retkost da je nešto zapostavljeno, kao što su na žalost deci nedostupne aktivnosti za kvalitetno provođenje slobodnog vremena ili ih uopšte nema! Mi ih kroz kampove realizujemo i, naravno, u razgovoru sa decom planiramo.

Znamo da ste bili učenik ove škole. Šta se od tada promenilo?
Struktura ljudi se promenila, promenio se odnos nastavnik-učenik, mada ne u nekoj velikoj meri. Mislim da je ljudima koji ne rade u školi to velika promena, ali nama nije, jer mi pratimo jedne đake, dolaze nam drugi. Kako se generacije menjaju i mi se menjamo i prilagođavamo njima, što je važno. Ljudi koji nisu deo obrazovnog sistema, vaši roditelji, bake, deke, kada dođu nekim povodom u školu, verovatno se iznenade promenama. Promenilo se i to što je ranije bilo znatno više druženja, znatno više tolerancije među decom i, čini mi se, jedna veća doza odgovornosti. Sada je mnogo više tehnike i tehnologije koja nam u mnogo čemu olakšava život i u školi i van nje, ali nas isto tako dovodi u situaciju da postajemo prilično neodgovorni, jer jako lako možemo sve da promenimo putem poruke ili da kažemo putem poruke, što nije dobro. Živa reč je ipak neprocenjiva.

Šta biste Vi promenili?
Verovatno bih napravila takav koncept u kojem bi bilo mnogo više odgovornosti svih aktera u školi, svih koji su ovde, da je mnogo više druženja, da postoji mnogo više lepih i oplemenjenih kutaka u školi jer mislim da nam toga manjka. Verovatno bi nam osvanula još jedna sala za fizičko, jer nam je ova mala. Dvorište bi sigurno dobilo neki kutak u kom deca mogu da su fizički aktivna, ne samo kad su sportske igre u pitanju, nego da tu svoje mesto nađu i poligoni. Danas su spravice za vežbanje prilično moderne i deci znače. Primamljive su, pa se dopadaju nama nastavnicima, a primećujem da i vi, deca, volite da se igrate na otvorenim igralištima i prikladnim teretanama. Takođe, mnogo bi više bilo muzike. Sigurno bi bilo razglasa u školi, što školi daje neku drugu notu... Jedino đake ne bih menjala!

Koliko se razlikuje fizičko vaspitanje kao predmet sada i ranije?
Neke velike razlike u nastavi fizičkog nema, ali različit je pristup. Deca svoju potrebu za igrom lako zadovolje putem onlajn-igrica, telefona, računara i raznih modernih uređaja. Mnogo manje su fizički aktivna i nivo časova ovog važnog predmeta je znatno niži od onog što je nekada bilo. Sposobnosti dece, na naše veliko razočaranje, opadaju. Sve je manje onih koji su iznad proseka, a sve više onih koji imaju potrebu za fizičkom aktivnošću u smislu prevencije. Fizička aktivnost je važna zbog zdravlja, druženja, socijalizacije, ali je i zdravstvena komponenta sada dominantnija nego što je bila ranije, zato što su bolesti modernog društva sve prisutnije usled velikog (i još rastućeg) broja sati sedenja i lošije ishrane.

Da li su deca više zainteresovana za fizičke aktivnosti sada ili su bila pre?
Deca su, čini mi se, i pre i sada podjednako zainteresovana samo što je nivo tih aktivnosti različit. Nekad je on bio znatno veći, ali bi verovatno bile na istom nivou da smo mi tada imali sve to što današnja omladina ima. U suštini, ni mi ne bismo mogli da se odupremo toj silnoj tehnici, nego bismo sigurno bili povedeni tom zamkom koja nam krade dragoceno vreme što vi sad ni ne osetite, ali internet, Fejsbuk, sva ta moderna tehnologija je jedan veliki kradljivac vremena i nama izgleda da smo mnogo brži i efikasniji, da nam je sve lako i dostupno, a u stvari nije tako. Današnja deca mnogo više i lakše dođu do informacija o Ligi šampiona, košarkaškim prvenstvima, rukometnim prvenstvima, ali se zato mnogo manje igraju. Mnogo više gledaju sport nego što se sami bave sportom, što je loše. Promenilo se to što smo mi mnogo više bili napolju, mnogo više se kretali, a današnje generacije su mnogo više vezane za kuću, sedenje, a i kada su napolju, telefoni su im u rukama.

Nadamo se da će se veliki broj naših vršnjaka složiti sa ovim Vašim predlozima, koji se, uzgred, i nama dopadaju. Posebno kada je reč o povezivanju sporta i muzike i „pomirivanju“ naše potrebe za kretanjem i savremenih tehnologija. Hvala i Vama na odgovorima, kao i što ste izdvojili vreme da porazgovarate sa nama. Bilo nam je zadovoljstvo.

 

Željana Mirčić, VI4